Skoro da nema osobe koja nije čula za nečije Work and Travel iskustvo, kao i istoimeni program. Čak i oni koji možda nisu upoznati sa programom, znaju da postoji „neki način“ pomoću kojeg mladi ljudi masovno odlaze u Ameriku.
Iako me (skoro) nikad nisu privlačile stvari koje privlače masu, ovaj program mi je bio jako interesantan, jer kako bih drugačije ispunila svoju želju iz detinjstva i otišla u New York? Avionska karta je pre 3 godine bila barem duplo skuplja, o smeštaju da ne pričam i sama ideja da turistički putujem u USA je bila nemoguća.
No, kako to obično biva kada nešto zaista želiš, pa još vizualizuješ i u to veruješ – eto mene u New Yorku, s tim što je u mom slučaju klasičan primer „Preko trnja do zvezda“ (ha, samo da podelim trenutak sa vama – upravo na VH1 ide Madonna – American Dream)
KAKO ZAISTA IZGLEDA PROGRAM
Da se ogradim – ovo je moje Work & Travel iskustvo i to ne znači da je ono apsolutna i jedina tačna istina. Naprotiv, svi moji prijatelji koji su te 2014. godine otišli na program, uključujući i Sonju koja je išla sa mnom, su daleko bolje prošli od mene. Utoliko pre želim da podelim svoje iskustvo.
U ovom trenutku je najnebitnija agencija preko koje sam išla u Ameriku, jer vam to, verujte mi, apsolutno ništa ne znači kada se nađete tamo. Prva stvar koju morate shvatiti jeste da ste tamo sami i nemate nikoga osim sebe. Ako to shvatite i prihvatite pre nego što odete – biće vam znatno lakše nego što je bilo meni.
Od svih mogućih mesta u Americi, ja sam otišla u New Hampshire. I na pitanje „Da l’ si normalna, zašto si otišla tamo?“ nisam jedno izvesno vreme imala odgovor. Sada, naravno, imam odgovor na to i mnoga druga pitanja.
Imale smo ugovoren posao – housekeeping u North Hamptonu, NH u motelu Windjammer. Dale smo otkaz posle 4 nedelje iz više razloga:
- Broj radnih sati je bio daleko manji od ugovorenog. Trebalo je da imamo minimum 30h nedeljno, 8$ na sat – a imale smo jedva 20h, sa sve „krađom“ sati.
- Bile smo smeštene u motelu, u sobi koja je pored dva kreveta, imala TV, mikrotalasnu, improvizovani šporet i mini frižider. I izlaz na terasu, koja je bila zajednička za nas i goste. To je bio slučaj i sa kupatilom – delile smo ga sa još par ljudi. Ali, ’ajde i preko toga smo u početku prešle. Ono što nije bilo okej jeste da se vlasnik bunio kada smo uveče sedele na terasi i pile pivo (jer je otkriće 18 pack-a bio highlight prve nedelje u Americi) , jer eto, mi nismo gosti. Iako jedino mesto za opuštanje, otpisale smo i terasu posle izvesnog vremena i prešle sa terase na plažu.
- Pošto smo odmah nakon prve nedelje skrenule pažnju na manji broj sati od ugovorenog, želele smo više posla, pa smo tako pored housekeepinga, farbale vrata, ogradu, kosile dvorište, čistile bazen i koje kakve poslove, koji nisu dogovorene. Ali pristale smo, jer nam je trebao novac.
- U ugovoru koje smo potpisale u agenciji je bila navedena cena za smeštaj od 90$ nedeljno. Međutim, kada smo stigle u Ameriku, rečeno nam je da je smeštaj 125$ nedeljno po osobi.
Kada smo ugovarale posao preko agencije u Beogradu, imale smo priliku da čujemo razna mišljenja o tom mestu. Suština je da se nakon par meseci u Americi vi sećate lepih stvari, što je odlično i treba iz svega izvući najlepše. Ali, problem je kada vam ljudi ne skrenu pažnju šta bi moglo krenuti loše i čega se treba paziti.
North Hampton je „produžetak“ Hampton Beach-a ili plaže grada Hamptona. I ne, to nije onaj Njujorški Hemptons iz Seks i grada, već recimo Seljanovo u Crnoj Gori, samo na Američki način. Bez prevoza ne možete ništa, a kako je mesto jako malo, nemate gradskog prevoza, pa morate imati barem bicikl. I bi tako, našle smo po bicikl, što nam nije teško palo, jer smo imale veliki strah da ćemo se ugojiti (što se, naravno, desilo i to u nenormalnoj meri).
Onda je krenula potraga za drugim poslom u Hampton Beach-u, koji je zapravo bio „centar“ koje kakvih dešavanja, mesto gde su bili svi studenti koji su došli da rade i svi restorani, pabovi, kafići. Pre nego što smo dobile bicikle, svakog dana smo peške odlazile do Hamptona, nakon prvog posla, što je 6km u jednom pravcu i išle od lokala do lokala i pokušavale da ubedimo poslodavce da smo mi to što njima treba. Bili vi takve osobe ili ne, to vam je jedini način da do posla dođete. Ako jeste – u prednosti ste, ako niste – naučićete nešto novo, što je opet plus. Ostavljale smo mejlove ali i (srpske) brojeve telefona i „hvatale“ wifi u svakom trenutku, kako bismo proverile da li nas je neko kontaktirao.
Posle nedelju dana traženja drugog posla, obe smo se zaposlile u jednom restoranu. Sonja je uspela da ubedi glavnog kuvara da je već radila u kuhinji, tako što mu je objašnjavala kako se pravi sendvič:
Kuvar: „Kako ste pravili sendviče?“
Sonja: „Pa lepo, uzmem parče hleba, tostiram ga, stavim par listića šunke, par listića zelene salate, paradjz i majonez i drugo parče hleba i voila!“
(Da, dobila je posao u kuhinji, da radi na pripremi salata i „hladnih jela“)
Ja sam dobila posao hostese, jer „moj naglasak nije evropski i odlično govorim engleski“ pa im treba neko ko će organizovati stolove. Na pomen reči „organizacija“, moje FON-ovske lampice se upale i u najmanju ruku očekujem da ću preuzeti posao menadžera restorana. Što se naravno nije desilo, pogotovu ne kada ti je gazda control freak.
Dok je Sonja u kuhinji imala veliki broj radnih sati i veću zaradu po satu, mene su svaki put kada je napolju kiša (a verujte mi da je te godine padala kiša kakva u Hamptonu nije zabeležena godinama unazad) vraćali kući, jer nije bilo posla za mene. Dakle, umesto 6h dnevno ja sam radila 3h ili nisam radila uopšte. To sam mogla da razumem, logično je da niko neće plaćati da stojim za pultom i ne radim ništa. Shvativši situaciju, razgovarala sam sa vlasnicom restorana i zamolila je da mi da dodatne sate, te sam neretko prala sudove u kuhinji, čistila restoran pre otvaranja i nakon zatvaranja, čistila komore za hranu, izbacivala đubre i sl. Sve to za 8$ na sat. E, to vam je pravo Work & Travel iskustvo.
Kako situacija na prvom poslu nije bila sjajna, te sam za nedelju dana rada zaradila 150$ a u restoranu jedva 120$, nakon plaćenog smeštaja, meni je ostalo nešto manje od 150$ za život. Sa tim novcem u Srbiji mogu da živim dve nedelje, neko možda i duže, ali u Americi je to bilo klasično preživljavanje.
SUSRET SA AMERIČKIM PRAVNIM SISTEMOM
Dobijanje socijalnog broja, prijavljivanje boravka, otvaranje računa i redovno slanje izveštaja CHI agenciji (ili agenciji koja vam je određena tokom vašeg boravka u Americi) je bio stres za sebe. Poslodavac nas je odveo u Portsmouth, grad u kom smo aplicirale za socijalni broj na koji smo čekale 3 nedelje. Bez socijalnog broja i radnih papira ne možete otvoriti račun u banci, ne možete aplicirati za drugi posao, u suštini, ne postojite. Nakon brojnih peripetija, pronalaženja ljudi koji će nas voziti do banke (jer je najbliža banka na 10km) i usklađivanja slobodnih dana sa obavezama koje se neprestano gomilaju, sredile smo i račun u banci i socijalni broj. U tom trenutku je usledilo i davanje otkaza na prvom poslu. Međutim..
Kada smo odlučile da damo otkaz, imale smo obavezu da obavestimo sponzorsku agenciju. Nakon mog sastavljanja pisma, sa priloženim dokazima o nepoštovanju ugovora i programa, sponzorska agencija, u ovom slučaju CHI, je krenula sa pretećim mejlovima, gde su nam pisali da će nas deportovati za 15 dana ukoliko ne prijavimo drugi posao, drugo mesto boravka itd. Srećom, tu je u pomoć uskočila vlasnica restorana kod koje smo dobile drugi posao, te preuzela na sebe da se bavi papirologijom i verovali ili ne, trebalo je celih mesec i po dana da CHI prestane da nam šalje preteće mejlove u kojima pišu da će nas deportovati nazad i doživotno zabraniti ulazak u Ameriku.
Nakon dva meseca konstantnog stresa, zbog neispunjenja stavki iz ugovora potpisanog u Beogradu, promene i traženja drugog, trećeg posla, pretnji da će nas deportovati, traženja smeštaja – konačno smo mogle da se opustimo. Šalim se, nismo još.
STRES ZVAN TRAŽENJE SMEŠTAJA
Traženje smeštaja u Hampton Beach-u je jednako traženju stana na Voždovcu u septembru i oktobru, kada studenti masovno traže stanove. Dodajte na to činjenicu da je bio 4th July – ravno nemogućem. Imale smo 7 dana da se iselimo iz smeštaja, a pritom nismo znale gde ćemo se useliti, jer nije postojao jedan slobodan smeštaj, ma soba, gde bismo mogle da budemo.
Pošto sam u tom trenutku dala otkaz na prvom poslu, imala sam popodnevni posao u restoranu, te sam prepodneva provodila tražeći drugi posao i smeštaj. Nakon sedmodnevne pretrage, našla sam sobu, koju smo plaćale po 100$ nedeljno. Soba je u kući gde živi još 15 osoba, pri čemu svi delimo jedno kupatilo i muškarci i devojke, jedan frižider i jednu mikrotalasnu. Zabranjen je bio ulaz onima koji tu ne žive, a verujte mi, vlasnica kuće je bila budna 24/7 i izbacivala ljude na ulicu ukoliko bi im neko došao u smeštaj. Ali, situacija je bila takva da nismo imale izbora.
ŠTA KADA ZAVRŠITE U BOLNICI
Da i to mi se desilo, verovali ili ne. Da li zbog hrane, stresa, nezdravog života ili svega u paketu, desilo se i to da sam ležala u bolnici. Najiskrenije vam želim da to nikada ne doživite, gde god da se nalazite. Ispostavilo se da je najobičnija upala bešike, koju sam pokušavala da izlečim čajem od peršuna i raznoraznim prirodnim putevima, kako to obično savetuju naši stari, prerasla u problem sa bubrezima, gde nakon 7 dana nisam bila u mogućnosti da ustanem iz kreveta, kamoli hodam. Bila sam primorana da odem u bolnicu. Sreća postoji u svemu, pa sam tako imala zdravstveno osiguranje koje je pokrilo troškove jednodnevnog boravka u bolnici, infuzija, vađenja krvi, testova, ultrazvuka i ostalih stvari koje su išle uz to. Jako je bitno da dobro proučite vaše osiguranje, jer iako mi je sve bilo pokriveno, osiguranje nije pokrilo prijem u bolnicu, što je koštalo 150$. Nakon celog dana ležanja, prepisali su mi antibiotike koje sam kupila u prvoj apoteci i sačuvala račun, kako bi mi novac bio refundiran. Verujte mi, čim sam se oporavila, nisam ni razmišljala o refundaciji niti bilo kakvom novcu, jer sam bila presrećna što je bol nakon 10 dana prestao.
Još jedna bitna stvar jesu stomatološke usluge. Iako sam redovno odlazila kod zubara u Srbiji i pogotovu vodila računa da sve sredim pre nego što odem, tamo mi se desila komplikacija te vrste. Naravno, zdravstveno osiguranje ne pokriva stomatološke usluge, a za zahvat koji je, po njihovom mišljenju meni bio neophodan, je bilo potrebno 2300$. Obzirom da to nikako nisam mogla da platim, postojale su dve opcije: da se vratim u Srbiju i popravim šta treba ili da ostanem i nadam se da će proći. Tvrdoglavo sam izabrala drugu opciju i bila na lekovima protiv bolova dva meseca, uz nedeljne konsultacije sa zubarom iz Srbije preko skajpa, koji je koliko-toliko pomogao svojim savetima. Verujte kada vam kažem da ne znam kako sam izdržala bol toliko dugo. Valjda sam se vremenom navikla.
ONDA SE DOGODIO KONTRAST!
Ubrzo sam našla drugi posao i to je bila prva stvar nakon dva meseca koja je bila pozitivna. Ja kao večiti pozitivac sam se trudila da se svako jutro probudim i budem zahvalna što sam se probudila u Americi. I jesam bila zahvalna, ali toliki strah u životu nisam imala. Po prvi put u životu sam se plašila za sebe, za svoju egzistenciju, za zdravlje i bila sam toliko uplašena, da mi se dešavalo da nisam mogla sa roditeljima da se čujem, da ne bi znali kako mi je. Naravno da su znali, ali nisam mogla da se pojavim na skajpu i ispričam kako zaista stoje stvari, jer znam da bi im moja situacija jako teško pala. Neću sada o nedostajanju i količini emocija koje su u svakom trenutku bile prisutne, pogotovu kada ništa nije išlo kako treba.
Počela sam da radim kao barista u divnom, najdivnijem Coffee Break Cafe-u. I dan danas, nakon tri godine, sam zahvalna na tim divnim ljudima, koji su mi ubrzo postali ne samo prijatelji, nego roditelji, podrška, ljubav, razumevanje, potpora, sve što mi je tada falilo. Ne postoji način da vam opišem tu porodicu, te ljude, tu dobrotu, taj dar koji sam dobila kada sam se zaposlila kod njih. Velika je vrednost i poklon imati normalnu porodicu, a zamislite koliko ste tek srećni kada imate dve! Od tada je sitaucija krenula na bolje, ali ovaj put zaista.
Tada sam upoznala dosta ljudi, počela da izlazim ponekad, kada sam imala vremena i konačno se opustila. Sada, većina mojih prijatelja i poznanika koji čitaju ovo znaju šta sledi. Neki znaju sve, neki deo, neki i dan danas naslućuju. No, svakako je netipično Work & Travel iskustvo.
Kada vam fali porodica, vama fali sigurnost, osećaj da ste zaštićeni, da ste voljeni i da neko veruje u vas. Fali vam iskren osmeh, oslonac, ma fale vam i grube reči, ali vam je potrebno da neko bude uz vas. U toj situaciji sam ja naišla na osobu u kojoj sam sve to videla. O tome neću pisati, ali – tada sam shvatila zašto Hampton Beach u New Hamsphiru.
Ljudi, ja znam koliko je bitno da imate nekoga na koga se možete osloniti hiljadama kilometara daleko. Ali koliko god možete, oslonite se na sebe. Budite izvor sopstvene snage i potpore. Razgovarajte sa bliskim ljudima kada vam je teško, jer ste tamo stranac i uvek ćete biti stranac. I drugi ljudi će vama biti stranci, koliko god vam se učinili bliskim. Nakon dve godine veze, ja mogu da budem zahvalna na svim lekcijama koje sam dobila za te dve godine, jer neko to ne prođe za ceo život. To vam je ono sa početka, kada vam svi o iskustvima u Americi pričaju pozitivno. Tako vam pričam i ja, jer da se držim negativnih stvari, nikada ne bih uspela da se podignem i volim i budem zahvalna na svom životu koliko sam sada.
Obzirom da su mi roditelji dali novac za program, a koštalo ih je poprilično, imala sam nameru da vratim novac i usput putujem, kupim garderobu, sve te stvari koje sam oduvek želela da imam. Međutim, ja sam na programu zaradila oko 5000$ bruto. Kada odbijete troškove stanovanja, hrane i računa, razumete da tu ostaje jako malo novca. Moji roditelji, divni kakvi jesu, koliko toliko svesni dešavanja u Americi su odlučili da mi „oproste“ par hiljada evra uloženih u program i reše da mi daju raširene ruke da novac potrošim kako ja želim.
ZAŠTO SE OVAJ TEKST ZOVE AMERIČKI SAN?
Zato što prikazuje dve istine i dve realnosti. Surove, gde shvatite kako život zaista funkcioniše kada ste prepušteni sebi i borbi za egzistenciju. I divne, gde proživite život iz njihovih, Američkih filmova. Znate, ljudi vide ono što vi izaberete da im prikažete, a diskutabilno je koliko to ima veze sa istinom. Tako su ljudi mogli da vide da sam u sred avgusta meseca bila na svadbi u Napa Valley, California. Nakon toga, u San Franciscu 5 dana. Zatim eto mene u Bostonu. I na kraju, bila sam u New Yorku. Ona devojka sa početka, samo sa deset kilograma više, borama koje će se na mom licu videti kroz koju godinu (osim ako ne odradim neki botoks), sa toliko nakupljenih iskustava koja mi i dalje oblikuju život, dosta dobrih ali više onih drugih, koja su bolela.
Godinu dana nakon programa sam se vratila u Ameriku. Ovog puta je naravno bilo drugačije, egzistencijalno lakše, sa dosta dobrom zaradom i jednim poslom. Iznajmljenom kućom, kolima, putovanjem u Cancun, Mexico i još par Američkih država, povremenim posetama Bostonu. Išla sam na časove joge, provodila vreme sa dve drugarice iz Srbije, koje sam druge godine upoznala i pokušavala da im pomognem na razne načine. Pokazivala sam im i vodila ih na mesta na koje su mene vodili prve godine, išla u shopping, zadovoljavala svoju potrebu za ženskim razgovorima i druženjem. (Ljubim vas obe i jedva čekam da vas vidim!)
Međutim, druge godine je bilo emotivno teže. Bila sam u suštini sama, češće na skajpu sa svim svojim prijateljima i roditeljima, što mi je dosta pomagalo, ali sam tada shvatila da to nije život koji ja želim da vodim. Ti ljudi su drugačiji, njihove navike i način života je samo njihov, ne moj. Nedostajalo mi je nedeljno kafenisanje sa drugaricama, ispijanje piva sa ortacima, kafana, roditelji, sloboda, osećaj da negde pripadam. Jer, od tolikog truda da se uklopim tamo, ja sam se nesvesno odvajala od svega što imam u Srbiji. Od silne želje da me tamo prihvate i da se osećam prihvaćeno, gubila sam ono što zaista jesam i što želim da budem.
Sve se svodi na to šta vi zaista želite i bitno je napraviti razliku između onoga što zaista želite i onoga što mislite da želite. Moj Američki san je zaista bio, onaj sa filmova, Američki san i zahvaljujući tome, spremna sam da proživim svoj, Katarinin san. Da, jeste divno da živite u kući na vodi. Da kada ustanete ujutru, pijete kafu na terasi gledajući u okean. Neretko sam dane provodila na brodu, na otvorenom moru, uživajući u koktelima. Naravno da sam se osećala divno kada sam mogla da odem u shopping i ne razmišljam koliko ću para potrošiti. Osetila sam i nekakvu slobodu, jer sam tamo radila sve ono čega sam se plašila u Srbiji.
Ali, da li je rešenje pobeći da biste imali osećaj slobode? Kakva je to sloboda, ako ste od nečega pobegli, pogotovu od nečega što u sebi nosite? Iz straha da ću biti osuđena ako budem ono što jesam u „svom dvorištu“, ja sam otišla tamo gde su ljudi podržavali moje ideje, moju različitost, ali ih u suštini nije ni bilo briga za moje ideje i mene. Onda shvatite da je taj oslonac, koji ste mislili da imate u nekoj osobi, zapravo u vama samima, ali su potrebne situacije i vreme da to shvatite. Ja sam shvatila na teži način i zahvalna sam na tome, jer je to bio moj put.
