kilo marakuje
Motivacija Put oko sveta

Kilo marakuje za srećan život

Od malena sam volela voće, nisam mogla da zamislim, a ne mogu ni dalje, da provedem jedan dan bez voća. Odrastala sam na domaće uzgajanom voću, sa sela. Uvek je bilo u izobilju jabuka, krušaka, šljiva, dunja, zatim u sezoni i jagoda, trešanja, višanja, kajsija. Koliko su bile dobre kajsije kod baba Zore u selu! Imam to neko sećanje iz sela u kojem je živela, na prelepog pauna kojeg je imala, koji se vazda šepurio avlijom i ponosno pokazivao svoje raskošno perje. I na veliko drvo kajsije pored kojeg smo stajali satima i jeli kajsije dok nam se ne smuče.

Ipak, nismo bili toliko izloženi egzotičnom voću. Kada se prisećam ranog detinjstva, nisam sigurna da sam viđala sve ovo što se danas može naći u marketima. Banana i citrusa je uvek bilo, ali ne marakuje, manga, papaje. Sećam se kada smo prvi put kupili mango, guglala sam “kako se jede mango” i jedva sam čekala da probam kakvog je ukusa. Ne znam da li mi se tada svideo mango, ali sećam se da mi se svidelo što sam probala nešto novo.

Ananas sam jela u nenormalnim količinama, ali uglavnom iz konzerve. Momentalno sam ga zavolela, i sećam se da je u kući uvek bilo ananasa u konzervi. Doduše, retko kad svežeg. I nismo ga kupovali, jer “propašće”, jer “teško je da se oljušti”. Kada sam se preselila u Beograd, jedna od prvih stvari koju sam kupila u svojoj samostalnoj nabavci je bila ananas. I opet sam guglala kako ga oljuštiti, a zatim uživala u svežem. Ne mogu reći da sam ga bila željna, i srećna sam što ničega nisam (bila) željna u životu. Ali sam tada, kao i sada, bila željna da probam nešto novo, poput čišćenja i ukusa sveže iseckanog ananasa.

Roditelji su se trudili da na naše razne prohteve odgovore najbolje što su mogli. I (skoro) uvek smo imali sve što smo hteli. No, uvođenje promena, pa makar se radilo o hrani, je bilo teško. Kako sam odrastala, shvatala sam sve više šta su promene, zašto ih je teško sprovesti u delo i zašto ih se ljudi plaše. Neke su ekstremne, neke ni ne osetimo, ali su neophodne za rast svakog od nas. Kada sam zaista započela samostalni život (kada kažem samostalnost, mislim na finansijsku samostalnost), počela sam da eksperimentišem sa svime što mi je do tada bilo nepoznato, uključujući isprobavanje raznih kuhinja, jela, voća i povrća. Koja je veza između voća i odrastanja sa promenama i novim iskustvima? U tom istraživanju novih sam izašla iz okvira poznatih ukusa, naučila da slušam telo i njegove potrebe za hranom, naučila o mnogim kuhinjama i zemljama kroz njihove kulinarske specijalitete. Takođe sam naučila sebe da uvek budem otvorena za novo i da uvek tražim nešto novo za probati.

Što bolje i dublje upoznajemo sebe, više možemo da primetimo kada se nalazimo u okviru poznatog, u okviru zone komfora. Ako obratimo pažnju na stvari koje se u našem životu ponavljaju, njihovim raščlanjavanjem na manje delove možemo doći do uzroka svega što je uticalo na ono što smo danas. Ja sam raščišćavanjem svojih, između ostalog, promenila dinamiku odnosa sa ljudima, i prijateljima i porodicom. Na svakom odnosu treba konstantno raditi, ali suština je da sam sebi dokazala da promenom i upoznavanjem sebe, mogu da utičem na promenu drugih i odnosa u kojima se nalazim. Možda je mala promena, ali i kuhinja mojih roditelja je postala raznovrsnija i otvoreniji su za isprobavanje novih ukusa.

Ovih dana ostajem nasamo sa Tajlandom, osluškujem i upijam i njega i sebe. Vrlo brzo sam shvatila da upadam u prošlogodišnje šablone, prepoznajem svoje reakcije, svoj rolerkoster emocija. Kada sam prvi put posetila Koh Phangan, nisam (ih) bila toliko svesna kao sada. Tome je u velikoj meri doprineo Bali, koji me je rastavio na komade, pa me je sastavio na neki drugačiji način – i ovo je veoma generalan opis prethodnog iskustva. Jugoistočna Azija je dosta uticala na mene. Ali se ovog puta ne opirem, već usmeravam energiju u rešenje i način na koji sebi pristupam. I uživam u tom učenju i promenjenom pristupu. Zahtevno je kontrolisati svoje emocije i reakcije, ali nije nemoguće naučiti. 

Koh Phanganu sam se radovala toliko meseci unapred, a sada kada sam ovde, radujem mu se još više. Možda je ovo moja oaza, pogodna za spoznaje i ostavljanje starog, a ulaženje u nova iskustva. Lep je i opuštajući osećaj kada si ponovo na ostrvu koje voliš, i sve ti je poznato do te mere da se osećaš lagodno, kao kod kuće i otvorenije za drugačija iskustva. Nemam onih standardnih “egzistencijalnih briga” u koje se često upetljam kada sam na novom mestu. Iako guram sebe u nepoznato što češće mogu, bilo mi je potrebno da se vratim u poznato, a daleko i ne potpuno istraženo, kako bih istinski počela da odmaram.

Ono čemu sam se takođe puno radovala je marakuja. Kupila sam džak marakuje u marketu, kada smo išli u brzinsku nabavku osnovnih namirnica. Više mi nije nepoznata, ne kupujem je kad-kad, već uživam u njoj podjednako kao što uživam u jabuci. Smejem se dok ovo pišem, prvo, zato što sam napokon dočekala da ponovo uživam u ovom voću i njegovom fantastičnom ukusu. Bila na raznim mestima po svetu, ali ne postoji bolja marakuje od ove na Tajlandu. Tajland je kralj marakuje. Drugo, zato što kada mi je ovaj naslov teksta pao na pamet, mislila sam da će se odvijati u drugom smeru i sa drugačijom poentom. Međutim, moji prsti su samo ispratili šta je iz mene izlazilo. A treće, često mi naviru slike i sećanja iz detinjstva ovih dana, pa povezah svoje odrastanje uz voće sa uživanjem na Tajlandu. I zahvaljujem se, bez podsećanja da mi treba više zahvalnosti u životu – dolazi samo od sebe. Zahvaljujem se na detinjstvu i odrastanju, na izobilju kojem sam uvek izložena, na promenama, na rastu i novim ukusima. Ne znam šta bih trenutno više poželela od kilograma marakuje, jedinstvenog vajba Koh Phangan-a i nas u njemu. 

A vi, kada ste se poslednji put zahvalili za sve ono što imate u svom životu?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *