Moguće je da se, nakon što ste pročitali naslov teksta, u vašoj glavi automatski javio odgovor na ovo pitanje. Kada ljude pitam koliko puta u životu volimo, odgovori uvek budu različiti. Neko tvrdi da se voli jednom, neko da se voli svakoga dana. Neki veruju da volimo onoliko puta koliko to sebi dozvolimo, a sa druge strane, postoji verovanje da se voli tri puta u životu.
Verujem da ljubav pokreće svet, da je oduvek bila i da će zauvek biti najvrednija stvar data čoveku na zemlji. Zanimljivo je i to da ne postoji univerzalna definicija ljubavi, već je svako tumači na sebi svojstven način. Ali, kada nam se desi, osetimo je svakom ćelijom svog tela.
Tokom godina se menja naša percepcija ljubavi, shvatamo je i osećamo dublje i drugačije. Moja asocijacija na reč “ljubav” je oduvek bila veliko, univerzalno prostranstvo, koja u sebi sadrži sva osećanja, sve emocije, sve strahove i svu slobodu. Ljubav koja pokreće ne mora nužno biti partnerska ljubav. Prvenstveno bi to trebala biti ljubav prema samom sebi. Nekim ljudima je pokretačka ljubav ona prema porodici. Nekima prema prijateljima, dok drugi gaje iskrenu ljubav i emociju prema svom poslu, onome čime se bave i čemu su posvetili svoje vreme.
Ljubav prema sebi razvijamo čitavog života. Kao i svaki odnos, odnos koji imamo sa nama samima ima uspone i padove. Ta ljubav bi trebala biti najprirodnija, neuslovljena, satkana u svaku ćeliju našeg bića, pa ipak – najveći izazov ljudi je da zavole sebe. Razlog tome nije zato što ljudi ne znaju kako da vole sebe. Ne znamo ni kako se voli partner prvi put kada ga imamo, pa ipak, stvari se odvijaju i emocije razvijaju same od sebe. Razlog je što ljudi često nisu svesni da je ljubav prema sebi ono što im nedostaje. Da se nedostatak ljubavi prema sebi itekako manifestuje u drugim odnosima koje gradimo, u načiu života koji vodimo i načinu na koji percipiramo svet oko sebe.
Iz “neznanja” ili “nemogućnosti” da nauče kako da vole sebe, ljudi često pronalaze i zaljubljuju se u partnere od kojih imaju velika očekivanja i nadaju se da će im baš taj partner upotpuniti život i probuditi u njima emocije. Lepota i moć transformacije koju ljubav može izazvati je isceljujuća za svakog čoveka. Ali, ako govorimo o partnerskom odnosu, gde kod jednog ili oba partnera ne postoji ljubav prema sebi – od prvobitnih emocija ostanu očekivanja, od želje za promenom ostanu strahovi, a od partnerskog odnosa ostanu individue koje ne razumeju gde je i kada nastao problem.
Prva ljubav zaborava.. nema?
Ljubav prema sebi je tema o kojoj se može (i treba!) pričati i pisati puno. I jako je bitna, kao osnova, za razumevanje odnosa u koje stupamo, pogotovu kada su u pitanju partnerski odnosi. Kada se osvrnemo na period iza sebe, od kada smo prvi put stupili u emotivan odnos sa partnerom do danas, upečatljiva činjenica od koje možemo krenuti je da smo mi sami bili potpuno drugačije osobe u svakom odnosu. Sigurno je da smo imali značajno manje iskustva, ali i stepen svesnosti, razumevanja, postavljanja zdravih granica i sigurno nismo znali koliki je značaj komunikacije u svakom odnosu.
Da li zbog uticaja medija kojima smo izloženi generacijama unazad ili imamo kolektivno usađeni šablon – ne znam, ali dok nam se ne desi ta prva partnerska ljubav, naša sposobnost idealizacije partnera dostiže maksimum. Bilo da su u pitanju tinejdžerske godine ili period kasne adolescencije, ta ljubav uvek bude VAU – u početku. Osećamo emocije, prvi put toliko snažno da često ne znamo kako da ih kanališemo. Zaljubljeni smo i u nekoj drugoj realnosti, gde je sve predivno i gde su bilo kakvi negativni uticaji svedeni na minimum. Mašti dozvoljavamo da preuzme kormilo i čini nam se da se taj brod ljubavi na kojem plovimo nikada neće zaustaviti. Prvi put dolazimo u dodir sa svojim emocijama koje gajimo prema partneru i osećaj je toliko dobar da kraj nikada nije opcija u našoj glavi.
Međutim, činjenicu da rastemo nekako zanemarujemo i ne shvatamo da se svakog dana menjamo, pojedinačno i u odnosu sa drugima. Ima tih parova čije su individualne promene usklađene i prolaze kroz slične ili iste stvari u istim momentima, ali to samo po sebi nije dovoljno da bi se održala veza.
U tim prvim ljubavima, kada istražujemo i otkrivamo dubinu emocija, spoznajemo sebe. Volimo do nivoa razvijenosti ljubavi prema sebi. Kako ćemo se ponašati, kako ćemo reagovati i kako iskazivati ljubav zavisi od načina na koji je ljubav prema nama bivala ispoljena. Zavisi od načina na koji mi razumemo ljubav, što je obično preneto od strane roditelja, bliskog okruženja i načina odrastanja.
Voleti prvi put je ludo, iskreno, neproračunato, jako, bezazleno a ozbiljno, bez razmišljanja i vođeno srcem sa minimalnim korišćenjem uma. Kada dođe do prekida i svako krene svojim putem, ubeđeni smo da nikada više nećemo imati takvu ljubav. I realnost je da smo bili u pravu. Takvu, nećemo imati. Drugačiju, ozbiljniju i onu koja nam otkriva još veće dubine naših emocija – svakako. U trenucima kada se veza prekida, ne postoji savet koji je dovoljno dobar da nam pomogne da se osećamo bolje. Tada je poslednja stvar koju želimo da čujemo da ćemo ponovo voleti i da ćemo voleti nekog drugog. Jer, tada želimo sve, samo ne nekog drugog pored sebe.
Druga strana realnosti jeste da tu ljubav pamtimo celog života i da bol koja je prouzrokovana prekidom odnosa vremenom nestaje. Tada prvi put dolazimo u kontakt sa konceptom vremena i prepuštanjem emocijama koje ne želimo da osećamo. To je ona druga strana medalje, koja je podjednako bitna kao i ova prva, ali – ko će to razumeti tako mlad? Sebi ne dozvoljavamo da osetimo tugu i sve one emocije koje nas teraju da se osećamo kao da se raspadamo iznutra. Bol osećamo ne samo na emotivnom, već i na fizičkom nivou i to nam je tada neobjašnjivo. Kako je novo i prvo iskustvo partnerske, emotivne boli, plašimo se da joj se prepustimo, jer se plašimo šta se može dogoditi. Na kraju krajeva, ko u tim godinama zaista može i želi svesno da se prepusti boli i oseti je u potpunosti?
Ozbiljne i neozbiljne ljubavi
Nakon što prođemo fazu zvanu prva ljubav, naša percepcija o emocijama postane potpuno drugačija od prvobitne. Do neke mere znamo šta ne želimo, ali ono što želimo ćemo saznati tek kroz određeno vreme i nakon brojnih susreta i iskustava. Šta je sa onim ljubavima koje se dogode između prve i sledeće dugogodišnje veze i stabilnog odnosa? Zar i one nisu bile prave? Po kojim kriterijumima merimo “važnost” nekog odnosa?
Ima tih odnosa i partnera koje dugo pamtimo, iako oni, po kategorizaciji ozbiljnih veza, ne spadaju u ozbiljne veze. To su one ljubavi koje nisu trajale godinama, ali su ostavile veliki trag u nama. To su one komplikovane veze, koje je održavala tajnovitost i njihovo odvijanje se dešavalo daleko od očiju javnosti. One veze, u kojima nismo bili u paru, već smo se nalazili u trouglu i borili se za svoje mesto, borili se da dokažemo da smo vredniji od “one druge osobe”. Takvih veza je, na sreću ili žalost, više nego ovih “pravih”. I one češće budu ozbiljnije nego ove dugogodišnje, donoseći nam više manjih lekcija, ali podjednako značajnih.
Zašto kažem “na sreću ili žalost” – dugogodišnji odnosi u kojima smo potpuno involvirani i u kojima se prepustimo, nas menjaju iz korena. Ukoliko smo spremni da naučimo iz njih, potrebno je dosta vremena da isprocesuiramo dešavanja, promene koje su nastale, da “sažvaćemo” sve što nam se serviralo, primenimo naučeno i na kraju, počnemo da živimo svoju novu realnost. Da li će za nas to biti sreća ili nesreća, zavisi od načina na koji doživimo kraj odnosa. Neki od nas kroz život imaju samo dugogodišnje veze i njihov proces sazrevanja kroz iste je drugačiji od onih koji češće stupaju u odnose, kako god da su oni kategorisani.
Svi smo čuli za ili se nalazili u situacijama gde se vrsta odnosa ponavljala. Takve odnose nismo karakterisali kao “prave ljubavi”, ali je njihova repetitivnost ukazivala da nešto treba promeniti, da neke lekcije još uvek nismo naučili, da još uvek nismo pustili stare šablone i da nam je data još jedna prilika da ih prevaziđemo. Teorijski, ovo zvuči lako, zar ne? Ukoliko se jednom izgorimo na plamen, više nećemo gurati ruku u vatru. Međutim, praksa je daleko od teorije, jer u nama postoji nada da će sledeći put biti drugačije, postoji želja da to bude onaj odnos koji priželjkujemo i neretko završimo odnos razočarani, pitajući se zašto se opet završilo na isti ili sličan način.
S obzirom da je svako biće na planeti potpuno drugačije, čak iako doživimo istu situaciju kao neka druga osoba, to iskustvo bude potpuno drugačije. Možemo se donekle poistovetiti sa tuđim iskustvima, ali je svako iskustvo naše lično i način na koji ga doživljavamo je lična stvar. Zato je važno razumeti ko govori o ljubavi i šta ljubav predstavlja za svakog pojedinca. Još uvek nisam upoznala dve različite osobe koje su dale istu definiciju o ljubavi.
Ko govori o ljubavi?
Mislim da sam bila u ranim dvadesetim kada mi je baka rekla: “Zapamti, voli se samo dva puta u životu, pazi da ne propustiš svoju priliku.” To je ujedno bio i prvi put da sam čula da postoji određeni broj šansi za voleti u životu. Nisam se previše upuštala u njene reči, jer sam svesna da svako ima svoja uverenja. Iako se nisam složila sa tom konstatacijom, jedan deo mene je ipak bio sumnjičav i razmišljao: “Čekaj, šta ako je u pravu? Šta ako se stvarno voli dva puta, a ja sam jednu šansu već imala?”
Ova rečenica se razvijala u mojoj podsvesti godinama, te je nesvesno krojila nova uverenja za koja ne mogu da tvrdim da su mi uvek služila. Srazmerno tim uverenjima, rasla su i moja očekivanja koja imam od partnerskog odnosa. Iako se trudim da se ne vodim bilo kakvom kategorizacijom odnosa, nakon nekoliko godina od završetka prve ljubavi i nekih “neozbiljnih” ljubavi, našla sam se u sledećem odnosu koji je trajao par godina. Kažem “našla sam se” jer je to period života u kom sam bila najnesvesnija i najneprisutnija u sopstvenoj koži.
Kada smo nesvesni i kao takvi stupamo u odnose, uvek budemo privučeni onim što vidimo spolja. To je površina, koja u kombinaciji sa očekivanjima i željom da se osećamo voljeno, sija kao zlato. U takvim odnosima shvatimo onu staru izreku da nije zlato sve što sija, ali nakon što se zlatna površina izliže.
U ovakvim odnosima dolazimo u susret sa onim što bi kod sebe trebalo promeniti i što bismo trebali izlečiti. Ukoliko se u takvim odnosima skroz damo i prepustimo, dođemo u dodir sa našim unutrašnjim detetom. Shvatimo da su povrede kroz koje prolazimo, a dolaze od partnera sa kojim smo u emotivnom odnosu, zapravo ponavljanje bolnih emocija i otvaranje onih rana koje nisu pravilno zarasle. Hteli ne hteli, razbijamo stara uverenja, u partneru prepoznajemo odnose iz nama bliskog okruženja, prepoznajemo svoje roditelje, njihove odnose, osećamo šta i do koje mere možemo da podneemo i koja je granica preko koje ne možemo preći.
To prepoznavanje, učenje, shvatanje i ostale iskustvene situacije su samo prvi korak. Da bismo uvideli problem, prvo moramo da otvorimo oči, zajedno sa srcem i umom. Kakvo ćemo iskustvo imati nakon što iz nesvesnog pređemo u svesno življenje i da li ćemo preduzeti neke akcije ka raščišćavanju je strogo individualna stvar. Žao mi je što se većina ljudi uplaši boli, pa se iz tog straha ne upusti u odmotavanje klupka; žao mi je što većina ljudi nikada ne oseti lakoću življenja nakon što prigrli svoju bol. Najviše mi je žao što ljudi nisu svesni da rešavanjem sopstvenih izazova, postaju istinski jaki i sebi dugoročno obezbeđuju radost.
Nakon, a neretko i tokom takvih odnosa, potpuno izgubimo sebe. Zapravo, izgubimo ono što smo mislili da jesmo. Živimo za trenutke sreće i osećaja da smo voljeni, misleći da je ljubav nagrada i da će sreća doći nakon što izdržimo sve situacije koje nas svakodnevno ranjavaju. Hvatamo se za privid ljubavi, jer priznavanjem da tu ljubavi nema, priznajemo sebi da smo živeli u zabludi. Priznati da smo živeli u zabludi je bolno jer ruši našu iluziju o odnosu, ali nam i otvara vidike ka ostalim zabludama koje smo prisvojili kao svoje realnosti. Svi mi želimo biti srećni, pa ko bi se sa takvim željama upustio u osećaje koji ne izazviju sreću? Nažalost, tada ne znamo da je to jedini put ka pravoj sreći.
Svaki odnos je drugačiji i njegovoj posebnosti doprinosi autentičnost osoba koje u njega stupaju. Ljudi doživljavaju različite spoznaje kroz odnose i ne završi se svaka emotivna veza sa brojnim posledicama po nas. Ali uvek nam se kroz odnose daje ono što treba savladati, što treba naučiti, što treba prihvatiti i što treba osetiti. Zato, pre nego što se poistovetite sa bilo čijom emotivnom pričom ili se zapitate koliko ste vi puta voleli, uzmite u obzir ko tu govori o ljubavi. Čak i ako ste glavni narator priče vi.
Ponavljanje je majka znanja
Ponavljanjem se najbolje savlada lekcija. Nekad je potrebno ponoviti je jednom, nekada više puta, ali to ne govori o našim limitiranim kapacitetima, već o spremnosti da pređemo na sledeći nivo. Svi znamo da su nam i tokom učenja lekcija u školi, neke bile lakše za savladati, a neke nismo mogli savladati dugo, čak ni uz ulaganje više truda, vremena i fokusa. Tako je i sa odnosima.
Koliko puta smo bili treća osoba u vezi? I koliko puta smo to ponovili, nadajući se da će sledeći put biti drugačije, da će neko shvatiti našu vrednost, da ćemo na kraju ipak biti u srećnoj vezi, zaljubljeni i voljeni na način na koji to želimo? Koliko puta smo se našli u vezi o kojoj nikome nismo smeli ništa reći? A koliko puta smo upoznali osobe sa kojima postoje sve (naše, mentalne) predispozicije za ostvarivanje divnog, emotivnog odnosa, ali one žive daleko? Tokovi i jačine tih odnosa se menjaju, ali je suština ista – to je lekcija koja čeka da bude naučena. Takve veze nam da se dešavaju i ponavljaju dok ne naučimo da se u njih ne upuštamo. Ali kada to naučimo?
To naučimo i razumemo tek kada shvatimo svoju vrednost. Kada shvatimo da smo dovoljno dobri i da zaslužujemo tuđu ljubav i pažnju. Kada naučimo da cenimo i volimo sebe do te mere da više ne želimo sebe da povređujemo na isti način. Tek kada ljubav prema nama samima poraste do tog nivoa da ćemo uraditi sve da sebe zaštitimo, prestajemo da stupiamo u takve odnose, štaviše, prestanemo da upoznajemo potencijalne partnere koji nisu ono što zaista želimo.
Ista je situacija i sa odnosima u kojima je sve obavijeno velom tajne. Ljubav je tu da uvek bude prisutna, vidljiva, da se oseća, deli, u njoj uživa i nikako nije nešto što treba kriti, naprotiv. Pa ipak, da li zbog načina na koji nam se ljubav servira i prikazuje ili zbog toga što imamo neisceljeni deo sebe koji uvek bude privučen određenim tipovima osoba, pristajemo da se krijemo. Pristajemo da krijemo i emocije i sebe i partnera i vezu i pristajemo da verujemo da su takvi odnosi pravi. Uvere nas da je to prava ljubav, da ona treba biti tajna, jer se jedino na taj način može sačuvati. No, što smo više ivolvirani u takvim odnosima, to više želimo da izađemo iz tajnosti i uživamo u svim lepotama odnosa. Tada shvatamo da takvi odnosi nisu ono što naše biće želi i rešimo da napustimo stare obrasce, kako bismo krenuli u potragu za onim što istinski želimo.
Neki ljudi uče upravo na ovaj način – ponavljanjem starih iskustava, dok ne postanu svesni šta je ono što njihova duša želi i još bitnije, dok ne nauče da vole sebe. Bez želje da ponavljam već napisano, ali bitno je da shvatimo da stupamo u odnose sa partnerima koji će nas voleti, poštovati, razumeti do one mere do koje mi volimo, poštujemo i razumemo sebe. Zapravo, ovo treba ponavljati svakoga dana, jer naizgled osnovno “pravilo” ljubavi zanemarujemo ili ga uopšte nismo svesni.
Neću leptiriće u stomaku, hoću mir
Zaljubljenost nam je od malena bila objašnjena kao osećaj da imamo leptiriće u stomaku. Vremenom naučimo da prepoznajemo taj osećaj sve brže, kada nam se desi. Nekada, kada racionalno ne umemo da objasnimo šta je to što osećamo prema nekome, oslanjamo se na onaj “osećaj u stomaku” ili reakciju našeg tela na druge osobe. Mišljenja sam da dok istinski ne upoznamo sebe, taj osećaj može da nas prevari jer ga povezujemo sa ljubavlju, a on to ne mora biti.
Lepota odnosa koji nam se dešavaju tokom života je i u tome što od razumevanja onoga što ne želimo, dolazimo do spoznaje onoga što zaista želimo. Teorija bez prakse ostaje samo teorija, a kao takva ima limitiranu vrednost za čoveka. Šta je ono što želimo od odnosa? Složićete se, veliki je put od tinejdžerskih želja poput “želim da bude visok, crn, sa prelepim osmehom i mišićima po telu” do “želim da bude stabilna, razvijena ličnost, koja je svesna sebe i ume da komunicira”. To ne znači da treba eliminisati tinejdžerske želja, naprotiv, ali takve nam više nisu primarne. Tako je i sa leptirićima u stomaku, samo što više u stomaku nemamo leptiriće, nego (intuitivni) osećaj koji u nama izaziva mir. Naučimo da “udari strasti” neretko ostanu baš to, a za one tvrdoglave koji strast poistovećuju sa ljubavlju buđenje iz zabluda bude kao hladan tuš.
Da l’ je treća ili peta ljubav, do sada ste shvatili, nije toliko bitno. Ljubav kojoj težimo je drugačija od one iz filmova, jer je za početak realna. Takva ljubav dolazi nakon prihvatanja sebe, kao fizičko, emotivno, duhovno, iskustveno biće. Kao takvi, mi smo svesni partnera i prihvatamo ga onakvim kakav jeste. Ne bojimo se da prikažemo sve svoje delove ličnosti, a sa druge strane, ne bojimo se ni šta ćemo otkriti o partneru. Jer, na kraju krajeva, svi smo mi posledice situacija kroz koje smo prošli u životu. Šta je normalno ili ludo zavisi od onoga ko o tome govori; šta je prihvatljivo ili neprihvatljivo, takođe zavisi od onoga ko o tome govori.
Zahvaljujući svim pređašnjim ljubavima, znamo da cenimo jednu ovakvu, kada je pronađemo. Više nego ikada ranije smo spremni da se “ogolimo” i prikažemo svoje rane, nesavršenosti i strahove, jer ako sami srušimo svoje zidove, niko neće probati niti imati šta da sruši u nama. Kada ništa ne krijemo od sebe i osobe sa kojom smo u emotivnom odnosu, možemo živeti ljubav bez opstrukcija prošlosti. Kao takvi, nađemo se u odnosu koji nas isceljuje svakodnevno, koji u nama budi kreativnost, snagu da pomerimo planine, koji nas uči da volimo sebe svakoga dana sve više. Takvi odnosi nam omogućavaju da istražujemo sebe i menjamo se bez straha da će nas neko odbaciti zbog svojih faza i promena – jer su obe strane svesne da su promene sastavni deo života. Tada naučimo i da je komunikacija najbitnija stavka svakog odnosa i da nema te situacije koja se razgovorom ne može rešiti.
Tada zaista uživamo u istinskoj ljubavi, jer smo prisutni u sadašnjem trenutku.
Tada cenimo svaki momenat odnosa, bez straha da će nam dosaditi ili da će preći u naviku – a i nema mesta navici, jer je svaki trenutak drugačiji.
Tada se na životnom putovanju nalazimo zajedno, a opet, putuje svako za sebe.
Tada “volim te” govorimo verbalno i neverbalno.
Tada ne govorimo “zauvek”, jer znamo da je i zauvek ograničenje.
A takve ljubavi nemaju granica.
