fbpx

Kanis Life

Kanis Life

Discover your purpose with passion. Travel.

Lepote Tarapota – Vodopad Talliquihui, ayahuasca i gecko zvuci

* Ceo put možete ispratiti na Instagramu: https://www.instagram.com/kanislife/

Kada ste poslednji put putovali negde, a da prethodno niste istražili grad koji posećujete i sve njegove prednosti i mane? Ako često tako putujete – svaka vam čast, pomalo vam i zavidim. Ako pripadate drugoj grupi ljudi, koji uvek obavljaju detaljne pripreme pred put, rezervišu sve unapred, skidaju mape na telefone i čuvaju mesta koja žele obići po folderima, moram vam reći da je to preporučljivo, ali neretko dosadno.

Činjenica je da sam imala sve osim vremena da se pripremim za put u Peru. Od trenutka kada sam kupila kartu do trenutka kada sam se vratila u Beograd, ceo put je bio ispunjen ‘slučajnostima’ i lakoćom. Kada sam sumirala svaki korak, shvatila sam da je put bio toliko fantastičan zato što po prvi put u životu nisam imala nikakvih očekivanja.

I još nešto želim da vam kažem – kada prestanete da imate očekivanja, prestanete i da se radujete. Živite izbalansirano i nema hype stanja, već je sve apsolutno normalno. Ne znam da li mi se ovo stanje sviđa, ali da je korisno – jeste.

Zašto sam izabrala Tarapoto?

Pa, čitav razgovor o mojim željama i lokacijama koje želim da obiđem u Peruu se svodio na – Želim da se popnem na Machu Picchu i vidim onaj brutalan svetionik u Limi (Instagram će nas sahraniti žive jednog dana). Naravno, moj prijatelj iz Perua se nasmejao kada sam ovo izgovorila i vrlo mi prosto objasnio sledeće:

Gledaj, obzirom da dolaziš u Peru prvi put, moraš da obiđeš što više stvari. Znači, prvo ideš u džunglu, zatim se vraćaš u Limu i na kraju ideš u planine.

Idem u džunglu? Ja? Nema šanse.

tarapoto la patarashca

Dobro, sve i da odlučim da idem – šta se uopšte nosi od garderobe u džunglu? I jel treba da se vakcinišem? Jel tamo žive oni veliki pauci i ogromne zmije koje prikazuju na NatGeo? Kada se misli na džunglu, jel se misli na drvene kućice u sred šume ili tamo postoji neki grad gde ima još turista? A hrana, šta ću jesti?

I još gomila, sada smešnih, pitanja mi je prolazila kroz glavu. Zaista celog života ponavljam da su prijatelji najveće bogatstvo koje čovek ima, pa mi je tako moj dragi prijatelj pomogao da organizujem svoj put i ne opterećujem se stvarima koje ne poznajem.

Po prvi put u životu sam nekome platila da mi organizuje put i smatram da je to bila najbolja odluka koju sam donela – barem do tog trenutka. Dobila sam preporuku za turističku agenciju Vertical Journeys koju drži prijatelj mog prijatelja i nakon razgovora sa njim sam dobila predlog za sledeću turu:

tarapoto la patarashca

Kako uvek biram hostel pre nego hotel, baš iz razloga što uglavnom putujem sama i želim da upoznajem nove ljude, inicijalna ideja je bila da i ovog puta budem u hostelu. Međutim, nakon pregleda predloženih hostela, odlučila sam se za hotel (još jedna pametna odluka) i opciju da svakog jutra imam doručak – jer, zaista, gde ću naći hranu u sred neke džungle?

Tarapoto la Patarashca

I zapravo, iz gore navedenih razloga sam se odlučila da obiđem Tarapoto. Jedno od poznatijih mesta u džungli je Iquitos, ali kada sam se raspitala o tom mestu, shvatila sam da nije naivno otići tamo bez prethodne pripreme i da će mi za Iquitos biti potrebna vakcinacija. Tarapoto je bio bezazlenija opcija, tako da sam se odlučila za blažu varijantu džungle.

Šta je to engleski jezik i zašto Gringa govori španski?

Pri sletanju u Tarapoto sam gledala kroz prozor aviona i jedino što sam videla je drveće. To je u meni izazvalo još veće interesovanje, ali i uzbuđenje i strah. Kako sam u Limi pre toga provela celih 10h i bila sam potpuno sluđena zbog promene vremenske zone i nespavanja, samo sam razmišljala da li ću uspeti da odradim prvu aktivnost sa spiska – koja je bila spuštanje niz vodopad. Pritom, nikad nisam bila neki ljubitelj ekstremnih sportova (ako se rappelling uopšte može svrstati u to) ali rešila sam da na ovom putovanju probam sve što nikada ranije nisam.

Tarapoto ima najmanji aerodrom koji sam ikada videla, manji čak od onog u Tivtu, a ispred aerodroma je bilo, bez preterivanja, 40 taksista koji vas vuku za rukav i nude prevoz. Pritom, glavno prevozno sredstvo je tuk tuk. Imala sam dogovoren prevoz do hotela i tokom 30 minuta vožnje sam jedino videla favele. Kao što već rekoh, ništa nisam očekivala, tako da nisam bila preterano iznenađena. Međutim, kada sam ušla u hotel, bilo mi je drago da sam konačno napravila dobar izbor kada je u pitanju smeštaj. Tako da – moja topla preporuka je hotel La Patarascha. Zaista sam bila prijatno iznenađena ne samo enterijerom i komforom, već i lokacijom i svime što hotel nudi – od raznih tura i obilazaka, preko prave amazonske kuhinje i časova yoge.

tarapoto TALLIQUIHUI

Ono na šta treba da se pripremite je da niko ne govori engleski jezik, što je i logično za malo selo u Peruu. Pored toga, preporučljivo je da kod sebe imate keš, jer iako neka mesta prihvataju kartice, često se dešava da im aparati ne rade. U nekom od narednih tekstova ću napraviti spisak stvari koje je potrebno poneti na ovakvo putovanje, ali ono što je najbitnije je da nikako ne krećete u džunglu bez kreme za sunčanje i Autana ili sličnog sredstva protiv komaraca.

Pazi, tarantula!

Pre nego što sam krenula na svoju prvu turu, nisam imala predstavu šta obući. Svi sa kojima sam pričala su mi rekli da obavezno nosim dugačke pantalone i kabanicu, što mi nikako nije imalo logike, jer – treba da se spuštam sa nekog vodopada, o kakvim dugačkim pantalonama vi pričate?

Šorc i majica su ipak bili bolji izbor, barem dok nisam počela da osećam ujede komaraca. A onda sam zažalila što nisam slušala, nego bila svojeglava. Nakon sat vremena vožnje smo stigli do jednog privatnog poseda, gde smo ostavili stvari i krenuli kroz džunglu do vodopada. Oči širom otvorene, gledaš ispred sebe da ne bi zgazio nešto što može da zgazi tebe, dišeš duboko jer je vlažnost vazduha skoro nepodnošljiva i hodaš isključivo utabanom stazom. I taman kad si blizu vode vidiš najružnijeg i najvećeg pauka u svom životu.

U trenutku sam se ukočila i nisam mogla da napravim korak dalje.

Videvši to, vodič dolazi do mene i kaže – Pa šta ti je, to je samo tarantula, preskoči je.

Da je pogled mogao da ubije, ubila bih i vodiča i pauka. Trenutak nakon toga, pauk je pobegao a ja sam počela da ponavljam u sebi da se nalazim u džungli i da ću videti ko zna šta tokom svog boravka ovde, te da moram da se naviknem na ružne insekte, velike životinje i čudne zvuke.

Naravno, kada sam videla vodopad, počela sam da skakućem više od jedanaestogodišnjeg deteta koje je bilo sa mnom u grupi i počela sa opremanjem za spust sa vodopada koji je visine 15m. Tih 15m je delovalo kao 1500m u trenutku dok sam stajala u podnožju vodopada i razmišljala sam da li nekako mogu da eskiviram taj spust. Onda, ponovo, počeh monolog i nakon 10 minuta objašnjavanja sebi da ne radim ništa opasno, spustih se niz vodopad. Dva puta, jednom naglavačke. I opet, zaboravila sam šta je strah, jednostavno je nestao. Usledilo je kupanje u reci, koja ima najljigavije dno koje su moja stopala osetila, ali je voda toliko čista da je lokalno stanovništvo koristi za piće.

Ja sam šaman

Kada smo krenuli nazad ka hotelu, pričali smo o predstojećoj turi, pešačenju od dva sata (uzbrdo, što sam saznala tek na licu mesta) kroz džunglu i spust sa vodopada visine 115m. Priču je pratila španska muzika u pozadini, spušteni prozori, vetar u kosi i razmišljanje o svemu što sam videla i doživela tog dana. Preplavio me je talas zahvalnosti.

Hodajući nazad ka sobi, primetila sam instruktorku yoge koja priprema salu za čas. U trenutku, iako premorena od sada već 3 dana bez sna, mi je prošlo kroz glavu da bi bilo lepo da prisustvujem času. I odlučim da će san sačekati još par sati. Bilo je nas desetak na času i to uglavnom lokalci koji u hotel dolaze na časove yoge, jer je ta instruktorka yoge jako poznata i popularna. Ništa mi nije bilo jasno.

Počinjemo da pričamo, na engleskom (konačno neko ko priča engleski!) i kada sam joj rekla da sam iz Srbije, rekla je – Vau, moj muž i ja svake godine dolazimo u Beograd na 2 do 3 nedelje. Bila sam u blagom šoku. Kanađanka, udata za Peruanca, živi u Tarapotu i svake godine dolazi u Beogad. Šta bre?

Tarapoto Ayahuasca

Međutim, čas je počeo pa nisam htela da ispitujem dalje. Nakon časa sam joj prišla i tokom razgovora me je pitala da li sam došla u Tarapoto da probam ayahuascu. Da ne dužim previše jer je to priča za sebe, da, imala sam želju da prisustvujem ritualu. Međutim, mesecima unazad se suočavam sa koje-kakvim lekcijama i saznanjima, koja su me psihički i emotivno prilično iscrpela. Sada mi je samo bio potreban odmor i otvoren um za nova iskustva, ali ne i vađenje zakopanih stvari iz podsvesti, tako da sam preskočila ritual ovog puta. Ali..

U tom trenutku u salu ulazi njen muž, upoznajemo se i nakon par minuta razgovora shvatam da je njen muž šaman i da u Beograd dolaze baš zbog rituala, jer ima dosta zainteresovanih ljudi za ayahuascu na Balkanu.

Iskreno govoreći, ako ste zainteresovani za ritual jer zaista želite da uđete u svoju unutrašnjost i na površinu izbacite uverenja koja vas sputavaju i postanete svesni sebe i svoje svrhe – svaka čast. Ako želite da probate zato što ste čuli da je to sada popularno i da je to brži način da dođete do zaključaka – nemojte probati ayahuascu ni u ludilu. To je previše ozbiljna stvar da bi se olako shvatala i da biste ritual radili sa kvazi šamanima.

Naravno, ostali smo u kontaktu i kroz par meseci ćemo se videti u Beogradu. Jedini zaključak koji sam imala nakon ovog susreta, zbog kojeg sam potpuno bila u neverici cele večeri, je da ovo nije slučajnost, već posledica – mog traganja, želja i otvorenosti. A možda čak i spremnosti, no o tome je rano govoriti.

Amazonska riba, pivo od 650ml i cigara na komad

Tarapoto La Patarashca

Jedan od boljih restorana u Tarapotu je upravo Patarashca restoran, koji se nalazi u istoimenom hotelu u kom sam odsela. Otišla sam na večeru nakon časa yoge, naručila jelo koje se zove Paiche a la tarapotina, što je nekakva kuvana riba, koja se služi u listu neke biljke, sosu od paradajza i krompira. Naravno da nisam znala šta naručujem, ali sam znala da to treba da naručim – jer su mi lokalci preporučili da probam taj specijalitet.

Onda sam naručila pivo i kada me je konobar pitao da li hoću veliko ili malo, rekla sam veliko, naravno – ko još pije malo pivo? Doneo je flašu piva od 650ml i značajno me pogledao, u smislu – da li si sigurna da ćeš uspeti da popiješ ovo? Priznajem, bilo je tačno 150ml više od onoga što sam mogla popiti u tom trenutku, ali me je pivo jako lepo uspavalo.

Gde je pivo, tu je i cigareta, je l’ te. Iako odlučna po dvadeseti put u životu da prestajem sa tom ogavnom navikom, tada mi je bila baš potrebna cigara. Našla sam radnjicu preko puta hotela i zatražila cigare, pa sam se zbunila kada mi je prodavac rekao da je cena 70 centavosa. Vi zapravo možete kupiti jednu cigaru, ako to želite ili ipak celu kutiju. Iznenađena, ponovo, po ko zna koji put tog dana, vratih se u sobu i kako se celo selo smirilo, prvi put sam čula sve zvuke. Vetra, kiše, ptica, insekata, ko zna čega. Bilo je neobično lako zaspati okružen prirodom.

Tarapoto La Patarashca

U sledećem tekstu ću nastaviti o lepotama Tarapota, dvočasovnom hodanju kroz džunglu koje je bilo ispraćeno kišom, restoranu pored reke koji je poplavljen svaki put kada nadođe reka, žabama čudnih boja, nekim amazonskim rečima i životu lokalaca u Tarapotu.


Katarina

Inženjer kvaliteta i standardizacije, ali se više pronašla u digitalnom svetu. Rešila je da postane freelancer, kako bi imala vremena da ostvari sve svoje zamisli. Ne drži je mesto. Čvrsto veruje da je sve moguće, da se sve dešava sa razlogom i u pravom trenutku. Misli da je u prošlom životu živela u Španiji, jer jedino tako uspeva da objasni preveliku ljubav prema toj zemlji.

More Posts

Follow Me:
TwitterFacebookPinterest

0 Shares
Share via
Read previous post:
Valensija – grad Španije koji se mora posetiti!

Valensija. Ako bi trebalo izabrati jedan grad u Evropi koji vam može sve pružiti i u kome vam ništa ne...

Close