chiang mai
Put oko sveta

Chiang Mai – energija melodije i smeh sa monahom

Kakav nestvarni, hipstersko-azijski vajb. Iz ludog i meni omiljenog Bangkoka pravo u Tajland gde vreme sporije teče. Kako smo odlučili da posetimo Chiang Mai – zahvaljujući hrani u restoranu At Chiang Mai na Koh Phanganu, u kome smo jeli skoro svaki drugi dan prilikom prethodne posete ostrvu. Hrana je toliko dobra, restorančić pored puta, tipično Thai, lokalno mesto. I godinu dana kasnije, eto nas u Chiang Mai-ju. 

Udavili smo se u khao soi-ju prethodnih 24h. Zapravo, možda bi trebalo da guglam “koliko khao soi-ja čovek sme da pojede dnevno”, jer sam u stanju da pojedem previše tih supa i generalno Thai hrane. Sleteli smo taman na vreme da obiđemo i nedeljni noćni market, gde naravno, ima svega od igle do lokomotive. Pronašli smo i restoran koji se zove Chai, baš na uglu preko puta kapije Chiang Mai-ja, i pustili da nas “vozi” vajb psy-rock benda, koji je pravio zvuke koji su dolazili do svake moždane sinapse. Ta muzika je bila nesto što nikada nisam čula. Tu se umešao i arapski melos, što je doprinelo mom celokupnom utisku, jer mi duša reaguje na arapske melodije. U sledećoj pesmi se spominje Pachamama i automatski me prebacuje u dubinu Amazona, koji me sve glasnije zove da mu se vratim. Sve to slušamo dok uživamo u khao soi-ju i nekom japanskom Sakura džinu. Totalni miks svetova u jednom momentu. 

Podjednako fascinantan je bio i sastav benda. Afro-amerikanac, big guy; zatim, niski Thai čovek sa dugom, crnom kosom koja mu je do peta, kapom na glavi i gitarom oko minijaturnog tela. Kinez, koji svira bubnjeve (i to odlično) i zapadnjak, koji sve to prati na violini. Nakon što sam ih videla, melodija je dobila potpuno dublji smisao, jer takvu melodiju, energiju i putovanje može da proizvede samo kombinacija svih svetova. U melodiji su svi isti, ali je i svako svojom individualnošću doprineo da se oseti energija celog sveta u tih par minuta. 

Divan deo ove posete je i tišina koja vlada u ovom gradu. Nakon više od sedam dana Bangkoka, u kojem su zvuci konstantni i veoma različiti, biti okružen zvucima vode, ptica, gecko-a je preko potreban kontrast. Kada u miru započne dan, krećeš se kroz njega sa drugačijim unutrašnjim osećajem. Otvoreniji si, blaži, nema ishitrenih reakcija, nema stresa. Tako započet dan se nastavio posetom budističkom hramu Wat Phra Singh Woramahawihan (i dalje ne umem da izgovorim) ili bolje rečeno, hramovima, jer ih ima ukupno tri u tom kompleksu. Izvukla sam svoj prošlogodisnji sarong iz ranca, lanenu košulju (nema boljeg materijala kada se krećete Tajlandom) i ušla u poslednji. Podjednako poštujem hramove svih religija, kako svoje, tako i svih ostalih. Prošle godine sam prošla kroz proces čišćenja vodom u Balinežanskom Tirta Empul-u, koji je hindu proces – I to kakav! Možda nekad i napišem nešto o Baliju, još mi se nije “slegao” do kraja.

Elem, budistički hramovi su mi interesantni između ostalog i zbog silnih statua Bude koje se nalaze u hramovima. Buda spava, Buda se smeje, Buda meditira, Buda ovo ili ono – ima ih toliko. I taj momenat prikazivanja Bude u svom ljudskom obliku, na toliko načina, u meni budi i maštu i znatiželju o Budi. Zašto ga i kako ljudi vide na sve te načine? Odakle dolazi inspiracija za takve statue i razne prikaze? Zašto je nekada plav, nekada zelen, uglavnom zlatan?

Ljudi su dolazili sa vodičima, mi se toga opet nismo setili. Ali smo primetili budističkog monaha koji sedi na drvenoj klupi u podnožju hrama, desno od statua Bude kada se gleda prema oltaru, koji blagosilja ljude i daje im nekakve narukvice. Pročitala sam dosta knjiga o budizmu i pisanih od strane budističkih monaha, i uvek sam želela da sednem i pričam sa jednim. I kad god bih razmišljala o čemu bih pričala – mozak se isprazni. Možda bih samo ćutala i sedela sa njim u tišini. Prišla sam, ostavila sam donaciju hramu, spustila se na kolena dok je on izgovarao nekakvu mantru. Zatim mi je zatražio ruku, nastavio je da vezuje crvenu narukvicu sa belim kamencicima i izgovara mantru, koju je ubrzo prekinuo sa “A lot of luck and good life, very good life“, nasmejao se i rekao “You can go now”. 

Sada, ne znam kako bih objasnila taj osećaj, jer od momenta kad smo stigli u Chiang Mai osećam veliku radost, opuštenost i prihvaćenost od ovog mesta. Ali ima dosta momenata koji udvostruče te emocije i ovo je bio jedan od tih. Imam i snimak tog ritualčića, gde sam u svojim očima videla beskrajnu zahvalnost, sjaj i ispunjenost. Smejao se monah, smejala se ja. To je bio na nekakav iskreni, dečiji smeh, koji je dolazio iz srca. Donelo mi je puno topline, tih par sekundi smeha. I zaista, stvarno se više smejem na Tajlandu. 

Sedeli smo i meditirali na pokrivenom platou iza hrama, uz opuštajuću muziku. Kratko, par minuta, ali dovoljno da se zahvalim na iskustvu. Izlazeći iz hrama, šetali smo baštom i svako drvo te bašte je nosilo poruku, jednu od onih spiritualnih, budističkih, kojima se ljudi širom sveta služe. Još kad bi se potrudili da ih shvate, kao što se trude da ih zapamte..

Ovo nije opis jednog dana, ovo je prvih 24h zabeleženih u momentu potpune tišine. Čeka nas i druženje sa slonovima Tajlanda, u njihovom prirodnom staništu. Jako se radujem da ih pratim kroz šumu i prepustim se njihovom vođstvu i prirodi. Da sam znala da Chiang Mai poseduje ovoliku magiju, odvojila bih više dana za njega. Ali tek smo počeli da se družimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *