fbpx
Life & Style Put oko sveta

Spiritualnost i spiritualna pripadnost

spiritualnost

Kao i vi, i ja imam konstantna preispitivanja sebe i svega, od egzistencije do odnosa, od materijalizma, preko konzumerizma do spiritualnih učenja i tehnika za unapređenje psiho-fizičkog stanja. U tome nema ničeg lošeg, osim ako nisi nestrpljiv da dobiješ odgovor. Ako si nestrpljiv, sebe svesno staviš u stanje neizdrža (nisam sigurna da li je ovo zaista reč) i uvek imaš taj osećaj da nešto treba da se desi, ali se nikako ne dešava. To nešto što očekuješ, šta god da je, se ne pojavljuje i osećaš se u konstantnom krugu traganja, kome si zaboravio početak, a kraja nema osim ako krug sam ne prekineš. Kad ne znaš šta je to što čekaš (da se desi), u kom god obliku se to nešto pojavilo, ne možeš ga prepoznati. No, da se vratim iz apstraktnosti u konkretnost: u meni je potreba za daljim (spiritualnim) rastom, ali istovremena blokada zbog nepoverenja. 

Definisati spiritualnost je paradoks, ali ako bismo istražili koje je opšte-prihvaćena definicija spiritualnosti, to bi bio “osećaj povezanosti sa nečim većim od nas samih” iliti “osećaj povezanosti sa sobom, višim ja”, koji “obično uključuje potragu za smislom života.” Za neke ljude je njihov spiritualni život povezan sa njihovim odnosom prema crkvi, hramu, džamiji, sinagogi ili bilo kojim drugim religijskim objektom. Ljudi takođe pronalaze smisao u ličnom odnosu sa Bogom (šta god da Bog predstavlja za njih), dok drugi traže smisao kroz veze sa prirodom ili raznim oblicima umetnosti. U svakom slučaju, naš lični osećaj svrhe i šta spiritualnost predstavlja za nas će se menjati tokom života, prilagođavajući se našim iskustvima i odnosima.

Potragu za smislom života vidim kao potragu za skrivenim blagom. Neko je, nekada, negde, došao u posed mape koja tačno opisuje rutu do skrivenog blaga, sa savetima i upozorenjima koje se to prepreke mogu desiti na putu pronalaska blaga. U slučaju skrivenog blaga, cilj je pronaći ga i postati materijalno bogat. U slučaju smisla života, ne bih rekla da ima cilja, jer se smisao života svakog pojedinca može drastično menjati tokom godina, zavisno od iskustva i životnog puta. Ali, ako bismo rekli da postoji ultimativni cilj potrage za smislom života, to je pronaći ga i postati duhovno bogat. 

Međutim, potreba za osećajem povezanosti i za pripadanjem je mač sa dve oštrice koji spiritualnost može predstaviti kao krajnje zavisno ili krajnje oslobađajuće iskustvo. U ljudskoj prirodi je da pripadamo, nekome, nečemu. Mnogo je razloga i još više načina na koji ljudi dolaze u dodir sa sobom. Obično okidač bude neko traumatično iskustvo (ili više njih), susret sa osobom koja je već u dodiru sa sobom i osvešćena, nekada je to i znatiželja. Ali, često bude i stvar trendinga, mode, potrebe da se bude kul i opet, da se pripada. Međutim, neretko je reč o lažnom osećaju pripadnosti koji pojedinac može da ima kada se nađe u okviru određene grupe ljudi, koji naizgled dele iste vrednosti. 

Spiritualnost i rani počeci svesnosti

Kada bismo nekoliko nasumično izabranih, duhovno osvešćenih ljudi pitali kako je započeo njihov duhovni put i u kom momentu su počeli da se povezuju sa sobom, Bogom, “višom silom”, svima bi, barem na trenutak, prošao kroz um jedan događaj koji je bio okidač za sve što je usledilo nakon. No, istina bi bila da smo još u detinjstvu imali određeni dar, kojeg smo na ovaj ili onaj način bili svesni, ali o tome nismo pričali. Neko ljude i situacije vidi kroz boje. Na primer, ljudi koji posmatraju svet oko sebe kroz boje, na osnovu boja (ne isključivo) procenjuju da li se nalaze u opasnoj situaciji, da li je osoba pored njih prijatna ili neprijatna i slično. Često im određene boje izazivaju određene emocije, što dalje utiče na njihove percepcije i postupke.

Ima i onih koji su imali izražene vizualizacije, kada su predviđali buduće događaje. Neki su bili sposobni da maštaju satima, danima, nedeljama i da se osećaju fantastično u toj mašti, da uživaju, budu radosni i da njihova radost ne zavisi od realizacije tih maštarija. Sada svi govore samo o tome – maštaj, vizualizuj, oseti i otpusti. To smo kao deca radili sami od sebe, bez ikakvog uputstva. 

Neki su bili privučeni određenim religijama, religijskim hramovima i provodili su sate u crkvama ili drugim objektima. Tu bi se osećali kao kod kuće i imali bi osećaj pripadnosti za kojim su možda tragali.

Ima i onih koji su se “rano” susreli sa određenim činima, ritualima, ceremonijama i nesvesno bili privučeni ili učestvovali u njima. Zapravo, ima mnogo raznih primera, ovo su samo neki koji mi padoše na pamet iz prve.

Ako bismo zanemarili taj rani period, i došli do momenta kada govorimo o odraslim osobama koje su već stekle neko životno iskustvo, i dalje je prisutna potreba za pripadnošću. U nekim kasnijim godinama, ona može biti izraženija nego što je bila u detinjstvu. Mi uvek tragamo, uvek istražujemo i rastemo. Ali ako govorimo o “spiritualnoj” pripadnosti, treba pažljivo birati u šta verujemo, kome verujemo i koja je namera određene grupe ljudi i njihovog vođstva. 

Upitala sam pre nekoliko nedelja jednog lamu (lama je u budizmu spiritualni učitelj ili guru, učitelj dharme u Tibetanskom budizmu) koja su 3 jasna znaka da se radi o spiritualnoj prevari i lažnim učiteljima. Rekao je: “Vrlo prosto – to su seks, novac i moć.” To zapravo i nije neka razlika u odnosu na materijalni svet u kojem živimo. Ali se poklapa sa mišljenjem koje sam sama izgradila: pravi učitelj neće tražiti hiljade evra da bi te nečemu naučio ili preneo znanje. Takođe, neće se koristiti raznim manipulativnim tehnikama kako bi druge naveo na seksualne odnose. I neće svoje “titule” i položaj u zajednici koristiti da bi imao određene benefite i kontrolu nad ostalima.

Pa, šta se onda i zašto dešava, oko nas poslednjih godina?

Čakre planete zemlje

spiritualnost

Zamislićemo da znate šta su čakre i reći da se smatra da planet ima 7 čakri, kao i svako ljudsko biće. Kao što čakre kod ljudi predstavljaju energetske centre koji nas drže uravnoteženo u psiho-fizičko-emocionalnom smislu, tako i čakre planete predstavljaju upravo to – energetske centre.  

Kada je u pitanju zemlja, postoje linije energije koje se nazivaju ley lines i koje se “motaju” oko zemlje na isti način kao lanac DNK. Veruje se da one nose energetske informacije koje imaju visoke vibracije i prostiru se širom sveta. Mesta na kojima se ley linije seku su tačke visoke energije, koje imaju veliku koncentraciju električnog naboja.

O čakrama zemlje možete pročitati više na Google-u, ali lako je pretpostaviti da su u pitanju lokacije poput Himalaja, Jersualima, Perua, Egipta, Engleske i ostalih zemalja koje u sebi kriju velike misterije.

Iako 7 čakri imaju veoma visoku energiju, postoje i druge visoke tačke energije širom sveta kroz koje prolaze ley linije. To uključuje Bermudski trougao, planinu Fudži, ali i Maui, Bali, Južnu Koreju (Ulleunado), Maltu, neka od ostrva Tajlanda, Novi Zeland i slično. Neću zalaziti u detalje koji se tiču vulkanskih i aktivnih područja na zemlji, elektromagnetnih vulkanskih materija i slično, jer se u to ne razumem. Ali, postoje i naučne tvrdnje ovih shvatanja i učenja. 

Svako drugačije doživljava ova energetska mesta i neki ljudi mogu biti osetljiviji od drugih. Ove lokacije imaju tendenciju da uvećaju energiju ili uverenja koja nisu u skladu sa našim prirodnim ja. Tako da se može desiti da se suočite sa njima i postanete usklađeniji sa svojim pravim ja. Ova integracija može biti izazovna i suprotstavljena, ali i euforična i prosvetljujuća. Iskustva su individualna. 

Shodno tome, ne čudi činjenica da često ostrva postaju žarišta gde se organizuju razne radionice, seminari, retreat-ovi, coaching sesije, izlečenja, meditacije, yoge i ostalo. I u tome nema apsolutno ničeg lošeg, jer svako ostrvo za sebe nosi posebnu energiju. Bilo spiritualno shvaćeno ili ne, naša energija se menja u zavisnosti od mesta na kome se nalazimo.

Tantra i spiritualni vođa

Pre nekog vremena sam prisustvovala radionici ili retreatu na Malti, koji je inicijalno trebalo da govori o tantri i tantričkom učenju. Važno je razumeti da tantra nije seksualna praksa, već istočnjačka filozofija koja uključuje različite spiritualne koncepte. Uključuje yogu, meditaciju, vežbe disanja koje mogu dovesti do povećanja seksualne energije. 

Retreat je uključivao i radionicu, vežbe disanja, tehnike i yogu i ideja je zvučala super. Iskustvo neću preneti u celosti, jer bi mi za to trebao novi tekst, ali suština je dovoljna. Od samog početka, postojao je vođa. Guru, sensei, master, kako god da ga drugi nazivaju. I taj vođa je imao ozbiljni problem sa egom, do te mere da kada bi neko pričao dok on priča, u njemu je rastao bes i to je bilo osetno svima koji su tu bili prisutni. Imao je, naravno, jako tih i smiren glas (osim kada se iznervira) i delovao je kao da lebdi, tamo negde, visoko. S obzirom da sam jedina bila sa svojim partnerom na radionici, bilo mi je jako čudno kada je objašnjavao da bi “zarad vežbe i oslobađanja” bilo dobro da se povežemo dublje sa drugim članovima, a ne sa svojim partnerom. Što nekako nije imalo smisla, jer sam ja došla sa partnerom da bih se baš sa njim i konektovala.

Energija je bila čudna, bila je lažna. Svi su bili u konstantno blaženom stanju, sa polu-osmehom na licu, jako zahvalni što su pristuni i puni nečega što su nazivali ljubavlju. Zapravo, sada nisam sigurna da li su bili i pod uticajem nekih droga. Njima je bilo normalno da tu svako svakog voli, dodirne, ljubi, svima je sve bilo super, svi su sve prihvatali i šta god da je vođa rekao, bilo bi ispraćeno dubokim uzdasima i nebeskom zahvalnošću. Činilo se da niko nije dovodio u pitanje šta se govorilo, već su bili zaposednuti činjenicom da su u “spiritualnom hramu” i da učestvuju u “spiritualnom radu”, kakav god da je.

Vežbe i tehnike su bile iste za sve, što je suprotno onome u šta ja verujem. Nije svaka tehnika dobra za svakoga. Jednu od ponuđenih vežbi nisam htela da uradim i to sam rekla direktno osobi koja je vodila radionicu. Prvo mi je rekao: “Naravno, ako ne osećaš da ti nešto prija, nemoj da radiš”, da bismo posle manje od minuta došli do toga da “bi ipak bilo dobro da ugasim um, i iako ne osećam da je vežba dobra za mene, bilo bi dobro uraditi je”. Uradila sam je na kraju, smejući se, jer je bilo potpuno besmisleno, što je dodatno naljutilo vođu. Osetila sam da mu ne odgovara činjenica da pratim svoj osećaj i da se na osećaj oslanjam više nego na njegove reči.

Vrhunac je bio kada mi je rekao, jako sugestivno, da bi bilo dobro posetiti sledeću tantra radionicu koju organizuje, jer će biti viši nivo, a “ja sam za to spremna”. Na tim radionicama su svi dobrodošli, ali posebno oni koji se osećaju slobodnim da seksualnu praksu izvedu pred drugima, uz dopuštanje drugima da se priključe. 

U svakom slučaju, pobegli smo glavom bez obzira i više se tamo nismo vratili. Skoro sam se i isključila sa njihove mejling liste, kada sam u inbox dobila specijalnu ponudu od samo 3000 evra za 4 dana radionica i učenja. Pretpostavićete, opet se radilo o tantri.

Ovde su prikazane 3 glavne stvari koje opisuju lažnu spiritualnost – seks, novac i moć. Na osnovu svojih dosadašnjih iskustava, a bilo ih je, brzo mi je postalo jasno o čemu se radi. Ranije se nisam susretala sa takvim ljudima. Zapravo, znam za njih – a i postoji super dokumentarac o tome na Netflixu, Wild Wild Country o Osho-u. Međutim, kada se nađeš u takvim okruženjima i sa takvim lošim energijama oko sebe, zatvoriš se, zaštitiš se i odeš.

Spiritualnost je individualna

spiritualnost

Volim da slušam o tuđim iskustvima, zanimljive su mi reakcije ljudi i činjenica da je svako iskustvo subjektivna stvar. Želim da se ponovo dotaknem onoga što sam gore napisala, a to je kako su ljudi koji su prisustvovali radionici reagovali, kako su se ponašali i kako su doprineli čitavom iskustvu. 

U beskrajnoj zahvalnosti nema ničeg lošeg. Naprotiv, kada bismo svi počeli da je praktikujemo na dnevnom nivou, u nama bi bilo više prostora za emocije koje nam greju srce i dušu. Kada bismo se zaustavili na trenutak i počeli da se zahvaljujemo na stvarima koje imamo, ono što nemamo ili što mislimo da nam nedostaje bi iščezlo iz našeg uma. I brzo bismo shvatili da je stavljanje fokusa na ono što imamo i čime smo ispunjeni neuporedivo bitnije od onoga što nemamo. Svakom život da onoliko koliko može da podnese, i kada za to dođe vreme.

Međutim, ono što dosta ljudi koji su započeli neki oblik svog spiritualnog puta praktikuje je da se potpuno diskonektuju od ovozemaljskih iskustava, misleći da ih to čini spiritualnima. Biti sposoban da prihvatiš i dobro i loše, i ono što želiš i što ne želiš je sposobnost koju ima manjina. Prihvatiti loše ne znači biti lažno srećan zbog razvoja okolnosti. Prihvatiti nešto loše znači osetiti ga, proživeti ga, možda i razumeti šta se i zašto desilo. U redu je osetiti ljutnju. U redu je plakati i biti tužan. U redu je osetiti sve ono što većina nas ne želi da oseća. Ali ono što nije u redu je potencirati na “dobrim” emocijama i onim emocijama koje nam izazivaju lep osećaj na uštreb “loših”, i sputavati emocije koje ne želimo da osećamo a koje treba da izađu napolje. Ovo je zapravo nešto što se uči i kroz psihoterapiju.

Mislim da svetu fali iskrenog smeha i ljudskih osmeha. Ali je takođe u redu ne smejati se kada nam se ne smeje. I činjenica da je neko sa osmehom na licu konstantno ne znači da je taj neko više spiritualan od drugih. Ljudi često interpretiraju učenja duhovnih učitelja do onih granica do kojih im ego to dozvoljava. I upravo je to ono što je pogrešno u celom ovom spiritualnom “sistemu”.

Ljudi žele da dostignu blaženstvo. Žele da se osećaju i poistovete sa Budom. I misle da će čitanjem i raznim ritualima, slušanjem i pronalaženjem duhovnih učitelja i mentora dostići blaženstvo. Ne postoji dobro bez lošeg. Ne postoji realna spoznaja niti promena bez iskustva – a iskustva su i trebaju biti raznolika. Ne možemo otkriti dubine svoje duše ukoliko ne pristanemo da istražujemo unutar sebe. A oni koji su na tom putu (bili) vam mogu reći da je to neretko bolan proces suočavanja sa svojim najdubljim strahovima, uverenjima, povredama. Čak ni to nije za svakoga. Nisu svi spremni na takva suočavanja i to je, zaista, potpuno u redu. I to ne znači i ne sme da znači da je neko manje sposoban od drugih. 

Kratko ću se dotaći teme ayahuasce. Pitali su me pre nego što sam otišla u Peru da li ću probati ayahuascu. Kada sam razmišljala šta je to što bi u tom trenutku moglo da ispliva na površinu duboko iz moje podsvesti, shvatila sam da nisam dovoljno jaka da se sa tim stvarima suočim u tom trenutku. Da li me to čini manje spiritualnom od onih ljudi koji su ayahuascu probali ili čak konzumirali učestalo u određenim trenucima svojih života? Ne, naprotiv. Kada sam razgovarala o tome sa ljudima koje smatram svojim spiritualnim mentorima i vodičima, naučila sam da postoje brojna šamanska praktikovanja i tehnike kojima se može postići isti ili bolji efekat. Ne govorim da je ayahuasca loša, naprotiv. Govorim o tome da pre nego što se neko samoproklamuje kao spiritualni guru nakon jedne ceremonije ayahuasce, može se probati i psihoterapija. Može se probati i post, u pravom smislu te reči. Može se probati sa meditacijom ili jednostavno, sedenjem u tišini i posmatranjem svojih misli koje dolaze i odlaze. 

Svako je spiritualan. Svako u sebi ima duhovnu stranu, jedina razlika je da li je i na koji način prihvaćena i kako je interpretirana. Zato ne mogu da razumem potenciranje na spiritualnosti. Spiritualnost nije definisana određenim stilom oblačenja. Hipi i boho stilovi su fantastični, ali zašto bi kao ne-spiritualne okarakterisali ljude koji vole da imaju skup komad garderobe na sebi? Zašto se spiritualnost vezuje za materijalno (ne)bogatstvo? U redu je da nekome materijalno nije bitno, ali je isto tako u redu i da jeste. Opet, mi smo i racionalna, ovozemaljska bića. Odlika spiritualnosti nije tonalitet glasa kojim se neko služi, niti konstantna smirenost, ako se ispod te smirenosti nalazi bura emocija koja čeka da izađe na površinu. Nije ni negiranje “lošeg”, šta god to loše bilo. Nije ni konstantan osećaj blaženstva i konstantno držanje osmeha na licu. 

Istovremeno, sve ovo i mogu biti načini iskrenog ispoljavanja spiritualnosti. Jedina razlika je u tome da li neko, koga smatrate duhovnim učiteljem, potencira na nečemu ili ne. Ukoliko postoji bilo kakvo nametanje volje ili pravila, ukoliko neko tvrdi da postoji samo jedna istina i jedno učenje, znajte da tu nema mnogo iskrene duhovnosti. Istovremeno, pravi učitelj neće imati problem sa činjenicom da još nekoga smatrate mentorom. Možda će se pristupi i tehinke razlikovati, ali egu tu nema nema.

Ostrva su spiritualni raj

spiritualnost

Dolaskom na Koh Phangan sam shvatila da nije samo Malta mesto na kome se nalazi puno spiritualnih fanatika. Kada sam otvorila jedan od sajtova gde su izlistani svi događaji na ostrvu, videla sam veliki broj škola, grupa, ceremonija i rituala koji se svakodnevno izvode ovde. Tu ima svega, od kakao ceremonija, preko ayahuasce, do sadhu board sesija (praktikovanje stajanja na tabli eksera), a najviše ima tantričkih sesija. Vođena goreopisanim iskustvom sa Malte, postala sam oprezna sa kim radim i kome puštam da uđe u moj prostor.

Posećivala sam taj sajt danima, jer sam želela da pronađem nešto što mogu isprobati, a da rezonuje sa mnom. Onda sam krenula u istraživanje svih tih škola yoge, škola tantre i ljudi koji važe za učitelje i naišla na pregršt informacija koje govore o zloupotrebi ljudi i praktikovanja raznih tehnika. Jedna od najvećih škola yoge na Koh Phanganu je bila zatvorena godinu dana “zbog renoviranja” nakon što je u Guardianu izašao članak sa ispovestima ljudi koji su imali stravična iskustva. Tu je zaista bilo svega. Dosta ispovesti govori o praktikovanju seksualnih odnosa zarad “pročišćenja duha i tela”, gde bi se polaznici škola tantre upuštali u seksualne odnose sa vođama, jer im je to bilo predstavljeno kao krajnji nivo pročišćenja. Bilo je i ima učenja da svaki učesnik radionica, koje mogu trajati od par nedelja do par meseci, postaje imun na rak ili druge bolesti. Samim tim, zagovornici su nečega što nazivaju “duhovna” medicina, što je dovodilo do brojnih zdravstvenih komplikacija kod većine ljudi. 

Ima i dosta retreatova za žene, za buđenje divlje, seksualne, ženske energije, pri čemu se muškarci posmatraju i tretiraju kao niža bića i iskorišćavaju za potrebe ovakvih radionica. Ima i onih koje su dijametralno suprotne – koje govore o tome da ženska energija mora biti kontrolisana, pa se samim tim svako odupiranje muškarcu posmatra kao energetska blokada i jedini način otkloniti je pristati na seksualne odnose sa brojnim muškarcima u kratkom vremenskom periodu. 

Pitala sam se kako ljudi dovedu sebe u ovakvu situaciju. Pitala sam se kako je moguće da ljudi veruju u sve te stvari, svim tim ljudima i kako je moguće da ugase racionalni deo sebe u potpunosti. Kako je moguće da ne poslušaju osećaj koji im govori da nešto nije u redu i da je u pitanju najgori oblik iskorišćavanja ljudi zarad nečije lične koristi? U pitanju je osećaj i potreba za pripadnošću. Svi mi ponekad imamo osećaj da smo neshvaćeni. Da drugi ljudi ne razumeju šta osećamo, šta nam je potrebno i sa čim se suočavamo. U takvim situacijama, pogotovu ako nemamo podršku u vidu porodice i prijatelja, i ako pripadamo okruženju koje nas ne vuče napred, da budemo bolja verzija sebe, mi tražimo nekoga i nešto čemu ćemo pripadati. 

Posebna meta ovakvih učitelja i škola su ljudi koji su ranjivi. Koji su nesigurni, osetljivi, koji prolaze kroz životne situacije koje nisu prijatne ili su teške za prihvatiti. Takvi ljudi traže utehu na raznim mestima i skloni su prihvatanju svake vrste pomoći koja im se ukaže. Opet, to je u redu. Ali ono što nije u redu je da iko, iz bilo kojih razloga, iskorišćava druge zarad svoje lične koristi. Takvim ljudima je lako manipulisati, jer takvi ljudi žele da veruju i žele da pripadaju. Žele da se osećaju celima, da se osećaju voljeno, da prođu kroz bol najlakše što mogu. Svima nama je potrebna podrška, ali ukoliko je tražimo isključivo spolja i na mestima poput ovih, vrlo je verovatno da ćemo postati žrtve i da će naš proces izlečenja i učenja imati smer u kojem ne želimo da odemo. 

Lepota polariteta je u tome što uvek postoji ona druga strana. Samim tim, postoje ljudi, centri, škole kojima nije cilj da naplate, već nauče. Kojima nije cilj da iskoriste, već pomognu. Koji zaista prenose svoja učenje i iskustva na druge, ne namećući ih, već davajući mogućnost izbora. Nije sve za svakoga. Ovakve stvari se dešavaju od kad je sveta. Međutim, u trenucima neizvesnosti na svetskom nivou, u trenutku kada više vlada strah nego poverenje, stvara se plodno tlo za kojekakva lažna tumačenja i iskorišćavanja kako bi pojedinci dobili (privid) moći. 

Naš unutrašnji glas, kako god ga nazivali i osećali, će nas uvek dovesti do onoga što je ispravno za nas. Neki zaista moraju da prođu kroz iskustva poput ovih gore da bi napravili razliku između onoga što je za njih lažno i istinito. Da li smo i u kojoj meri u stanju da čujemo svoj glas zavisi od toga u kolikoj se buci nalazimo, koliko smo osvešćeni i svesni svoje namere, svojih želja i potreba. Ukoliko imamo poverenja u sebe, to poverenje će nas dovesti do pravih učitelja, mentora i ljudi koji će nam pomoći da svoj život konstantno unapređujemo. Jer, kada je učenik spreman, i učitelj se pojavi.

Katarina

Osoba raznih interesovanja, kompleksne ličnosti i nezasite znatiželje. Ne drži je mesto i čvrsto veruje da ništa nije nemoguće, da se sve dešava sa razlogom i u pravom trenutku. Veruje da je potrebno verovati da bi se živelo. A veruje i da je u nekom od prethodnih života živela na španskom govornom području, jer jedino tako objašnjava svoju veliku strast prema španskom jeziku, latino kulturama i muzici. Piše isključivo vođena emocijama. Oseća se kao magnetom privučena šamanizmu i kundaliniju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *